Економија знања - зашто нам је наука важна?

Вечито питање :)

Као извор дугорочног економског раста још од времена индустријске револуције, знање се данас намеће као нови "генератор раста". Под утицајем развоја информационо-комуникационе технологије и на том развоју квалитативно различитих друштвених односа, мултипликовани ефекат примене нових знања убрзава трансформацију модерних друштава. Савремени економски токови заснивају се све више на коришћењу нових идеја, информација и стицању нових знања и вештина, а мање на материјалним изворима. Производња која се заснива на знању чини се "неопипљивом", "лакшом" и "покретљивијом", чиме постаје конкурентна на глобалном тржишту производа и услуга. Зато економија знања и друштво знања представљају будућност сваког друштва и привредеу свету. Винстон Черчил је изјавио "Империје будућности биће империје знања.". Ова изјава јасно показује да економску и политичку моћ у свету неће одређивати више количина ресурса коју нека земља поседује, њена површина или војна машинерија, већ је то знање и способност да се то знање искористи. Нажалост како знање може да послужи добром, тако може и лошем. Изјава Алберта Ајнштајна иде у прилог овој тези, а она гласи "Ја не знам како ће трећи светски рат бити вођен, али знам да ће се у четвртом светском рату људи тући тољагама и камњем.".

Знање је све оно што је познато. Као и код слични појмова, као што су истина, вера и мудрост, не постоји егзактна дефиниција знања око које би се сложили сви научници, али постоји велики број теорија и дебата око природе знања.

Када говоримо о економији базираној на знању требамо да разликујемо два појма: економија знања и економија базирана на знању. Економија знања је више оријентисана ка менаџменту и производњи знања, док је економија базирана на знању окренута ка употреби знања и технологије како би се створиле економске користи и радна места. Као што видимо главна разлика је како тумачимо знање у процесу. У економији знања оно је производ, док је у економији базираној на знању фактор производње. Оба концепта су веома интердисциплинарна и укључују економисте, информатичаре, инжињере, математичаре, хемичаре, физичаре, као и психологе и социологе. Такође, може се рећи да су оба концепта међусобно повезана, да један претходи другом и други произилази из првог.

Економију знања можемо на различите начине дефинисати. Сама дефиниција у великој мери зависи од аутора који ју је поставио. Најбоља дефиниција овог концепта гласи: "Економија знања је концепт који подржава креирање знања од стране запослених у организацији и који их подстиче да пренесу и боље искористе своје знање које је у складу са циљевима организације у којој раде."

Настанак овог концепта везује се за Питера Дракера и 1966. годину када је објавио своју књигу "The Effective Executive". У тој књизи аутор је направио разлику између умног и физичког радника. Обичан радник "физикалац" ради свој посао мишићима, рукама и на тај начин ствара производе и услуге. Умни радник свој посао обавља помоћу ума, а не мишићима, и ствара нове идеје, знања и информације које су важне за даљи ток процеса друштвене репродукције.

Кључни проблем јесте како да формализујемо и модлеујемо економију знања. Такође ту је и проблем саме дефиниције знања.

1. Знање и економија

  

Трендови улагања у хумани капитал и знање доводе до ревизије економске теорије и модела. Економисти и даље траже основе привредног раста. Традиционална "производна функција" фокусирана је на рад, материјал, капитал и енергију, као основне факторе. Знање и технологија су спољни фактори утицаја на производњу. Сада аналитички приступи су развијени тако да се знање може укључити директније у производну функцију. Инвестиције у знање могу да повећају производне капацитете више од других фактора производње и да их трансформишу у нове производе и процесе. Пошто су ове инвестиције у знање карактеристичне по повећању (уместо опадању) стопе повраћаја улагања, они су кључ за дугорочни економски раст. То је оно што је побило Марксову теорију о пропасти капитализма, али и нешто што капитализам као систем одржава у животу. Иначе економиста који се овим питањем позабавио био је Шумпетер. Његова теорија каже да су предузетници и њихове иновације оно што одржава капитализам у животу, али да је предузетника све мање и да ће неминовно капитализам пропасти. Зато слобоно можемо рећи да се капитализам као систем данас одржава на апратима за вештачко дисање баш захваљујући иноваторима, међу којима научници имају важно место.

Занимљива дефиниција знања

Идеја да знање игра кључну улогу у економији није нова идеја. Адам Смит, отац економије, говорио је о новим слојевима стручњака који су људи склони спекулацијама и који доносе важне доприносе производњи економски корисном знању. Фридрих Лист је нагласак ставио на инфраструктуру и институције које доприносе развоју производних снага кроз креирање и дистрибуцију знања. Шумпетерова теорија коју смо споменули у претходном пасусу даљу су развијали његови ученици Галбрајт, Гудвин и Хиршман.

Према неокласичној функцији производње, стопа повраћаја капитала смањује се што се више капитала додаје у производњу. Овај ефекат се може побити приливом нових технологија. Иако се технолошки напредак сматра покретачем раста, не постоји дефиниција или објашњење технолошких процеса. У новој теорији раста, знање може подизати стопу повраћаја инвестиција, које могу заузврат да допринесу већој акумулацији знања. Он то чини тако што стимулише ефикасније методе организација производње, као и нове и побољшане производе и услуге. Стога постоји могућност одрживог повећања инвестиција које могу да доведу до континуираног раста стопе раста економије неке земље. Знања могу да се прелију из једне фирме у другу, са новим идејама које би се константно користиле са мало већим трошковима од уобичајних. Таква преливања могу олабавити ограничења постављена на стопу раста услед несташице капитала.

Технолошке промене подижу маргиналну продуктивност капитала кроз едукацију и обуку радне снаге, улагањем у истраживања и развој и стварање нове управљачке структуре и организацију рада. Аналитички рад на дугорочни економски раст показује да је у 20. веку фактор раста продуктивности рада највише био људски (хумани) капитал, али не постоје знаци да је ово смањило стопе приноса на улагања у образовање и обуку. Улагање у знање и способности карактерише се повећањем (а не опадањем) стопе повраћаја. Ови налази су аргумент за модификацију неокласичног модела еквилибријума - који су дизајнирани да се баве производњом, разменом и коришћењем робе - да би се анализирала производња, раземна и коришћење знања.

Знање као доминантни фактор производње у 21. веку

Укључивање знања у стандардну економску производну функцију није лак задатак, јер овај фактор пркоси неким основним економским принципима, као што је ограниченост. Знање и информације имају тенденцију да буду у изобиљу. Знање се такође не може лако трансформисати у објекат стандардних економских трансакција. Тешко је купити знање и информацију, јер по дефиницији информације о ономе што се на тржишту нуди су асиметрично дистрибуиране између продавца и купца. Неке врсте знања могу се лако репродуковати и дистрибуирати по ниским ценама за широк скуп корисника. Друга врста знања се не може пренети из једне у другу организацију или између појединаца, без успостављања компликоване везе у погледу мреже и приправничких односа или инвестирање значајних средстава у кодификације и трансформацију знања и информација.

2. Кодификација знања

Како бисмо олашкашли економску анализум, направљена је разлика између различитих врста знања која су важна у привреди заснованој на знању: know what, know why, know how и know who. Знање је много шири појам од информације, која је генерално know what и know why облик знања. Ово су такође врсте знања које су најближе некој врсти тржишне робе или економског ресурса у економској функцији производње. Друге врсте знања су бише "тактичко" знање и много теже се кодификују и мере.

• Know what се односи на знање о "чињеницама". Нпр. знање о томе колико људи живи у Њујорку, или шта су састојци палачинке, када је била битка код Ватерлоа, све су то примери ове врсте знања. Ово знање је ближе ономе што се зове обична информација - може се поделити на делове. У неким сложеним областима, стручњаци морају да поседују пуно овог знања у циљу испуњења својих радних задатака. Право и медицина спадају под ову категорију.
• Know why се односи на научно знање о принципима и законима природе. Оваква врста знања је основа технолошког развоја, развоја производа и процеса у већини привреда. Производња и репродукција know why знања често је организована у специјализованим организацијама, као што су истраживачке лабораторије и универзитети. Да бисте добили приступ овој врсти знања, фирме морају да сарађују са овим организацијама или кроз регрутовање научно-обучених радника или директно кроз контакте и заједничке активности.
• Know how се односи на вештине и способности да урадите нешто. Привредници који утврђују тржишну перспективу за нови производ или услугу или менаджери задужени за одабир и обуку особља морају да користе ову врсту знања. Исто важи и за квалификованог радника који управља компликованом машином. Know how је вртса знања која се држи у оквиру граница појединачне фирме. Један од најважнијих разлога за формирање индустријских мрежа јесте потреба фирми да деле и размењују елементе својих know how са другим фирмама.
• То је разлог зашто know who постаје све важнији облик знања. Know who укључује информације о томе ко зна шта и ко зна како да ради. Укључује формирање посебних друштвених односа који омогућавају да се добије приступ стручњацина и њиховознање искористи ефикасно. Ово знање је посебно важно у економији и за време криза. За модерног руководиоца и организацију, важно је да користе ову врсту знања као одговор на све брже промене у окружењу. Know who врста знања је унутар организације на вишем степену него било која друга врста знања.

3. Наука у економији (привреди)

Научни систем земље заузима важно место у економији базираној на знању и економији знања. Лабораторије, истраживачки институти и истраживачки центри при установама високог образовања су само срце тог научног система, који у ширем смислу укључује и министарство науке (које Србија више нема као засебно министарство) и друге елементе који подржавају научну инфраструктуру. У економији знања, научни систем доприноси кључним функцијама и то:

• производњни знања - развој и унапређење знања
• трансмисија знања - едукација и развој "хунаних ресурса"
• трансфер знања - ширење знања и обезбеђивање инпута за решавање проблема

3.1. Производња знања
 

Научни систем се традиционално сматра за примарног произвођача нових знања, углавном кроз основна истраживања на универзитетима и лабораторијама. Ова нова знања обично се називају "наука" и традиционално се разликују од знања које генерише више примењена или комерцијална истраживања, што је ближе тржишту  и "технолошком" крају спектра знања. У економији  заснованој на знању,  разлика између основног и примењеног истраживања између науке и технологије  је донекле замагљена. Постоји дебата о тачној граници  између науке и технологије,  и о томе да ли је наука једини систем произвођач новог знања. Ова дебата је релевантна због различитих погледа на одговарајућу улогу владе у финансирању производње различитих типова знања.

Научно знање је широко применљиво у широком спектру људских деловања и убрзано шити границе. Технолошка знања потичу више од пречишћавања пирмене научних знања на практичне проблеме. Наука сматра да знања не могу  или не би требало да буду присвојена од било ког појединачног члана или групе у друштву, али би требало да буду широко дистрибуирана. То је основа која је важна за технолошки развој. Због овога, већи део знања сматра се  за "јавно добро", у коме свако добро треба делити ако желимо да повећамо друштвену корист. Карактеристика знања као јавног добра значи да, као и остала јавна добра, као што су квалитет животне средине, приватни сектор можда не жели  довољно да инвестира у њега јер не може да оствари жељени профит. Владе зато имају улогу у обезбеђивању и субвенционисању стварања и развоја науке да се побољша укупна друштвена корист, баш као што то чини у регулисању животне средине.
 

Неки тврде да данас нема смисла правити разлику између науке и технологије у економији базираној на знању.  Они представљају  став да методе научних истраживања су масовно распрострањене у друштву кроз протекле инвестиције у образовање и истраживања. Последица је да ниједно посебно, или свако, место истраживања, јавно или приватно, може бити идентификовано као могућа почетна тачка за научно знање. Поред тога, можда више неће постојати фундаментална разлика у карактеру научних и технолошких знања, која се могу произвести као заједнички производи исте истраживачке делатности. Студије процеса истраживања су показала да често значајна технолошка побољшања користе мало научних инпута и да потрага за технолошким решењима могу бити продуктивни извор и за нова научна питања и одговоре. Као резултат тога, традиционална база научног система, истраживачке институције и универзитети, не могу се сматрати доминантинима у производњи научног знања.

Приватне фирме ће инвестирати у фундаментална истраживања, упркос могућим преливањима профита на конкурете, ако они могу да остваре довољно вредности из употребе ових фундаменталних знања у својим другим активностима и да оправда улагање у његовом креирању. Због тога данас имамо повећана улагања у R&D сектор приватних компанија. Та улагања су више усмерена ка технолошким знањима него ка фундаменталним.

3.2. Трансмисија (пренос) знања
 

 Научни систем је кључни елемент у преносу знања, нарочито образовање и обука научника и инжињера. У економији заснованој на знању, учење постаје изузетно важно у одређивању судбине појединца, предузећа и националне економије. Људске могућности за учење нових вештина и њихова примена су кључ за апсорбовање и коришћење нових технологија. Правилно обучени истраживачи и техничари су кључ за апсорбовање и коришћење нових технологија. Научни систем, посебно универзитети, су центри за едукацију и обуку истраживачке радне снаге за економију базирану на знању.
 

Нажалост услед економске кризе која је настала 2008. године, буџет за научна истраживања је знатно смањен свуда у свету. Иако то значајно утиче на смањење могућности за производњу фундаменталног и практичног знања,  то није једини проблем са којим се фабрике знања сусрећу данас. Један од проблема је како пружити широко образовање за све већи број грађана, а истовремено усмерити висок ниво обуке кроз истраживања на дипломским и псотдипломским нивоима студија. У већини ОЕЦД земаља, дошло је до наглог пораста у оба броја студената и проценат младих људи који су уписани на факултете, што је довело до напетости између квантитета и квалитета образованих. 
 

Универзитети супротстављају потребу да се наставе квалитетна истраживања и обука истраживача у контексту смањења средстава и све већих захтева студената. У исто време, чини се да постоје разлике у развоју између тржишних потреба за новим истраживањима и квалификацијама, као и понуде на тржишту нових доктора наука. Постоји и трећи проблем, а то је подстицање младих људи за каријером у науци, што би могло имати озбиљне последице не само за доступност истраживача и инжињера, већ и за свест јавности у вези са економским вредностима и значајем науке и технологије.

3.3. Трансфер знања
 

Научни систем игра важну улогу у преносу и ширењу знања у економији. Један од обележја економије засноване на знању је признање да је ширење знања подједнако значајно за настанак истог, што је довело до повећања пажње "дистрибутивне мреже знања" и "националног система иновација". То су агенти и структуре које подржавају напредак и употребу знања у привреди и везе између њих. Они су од пресудног значаја за способност земље да шири иновације и да апсорбује и максимизира допринос технологије процесу производње и развоја привреде.

Занимљив уметнички приказ трансфера знања

У таквом окружењу, научни систем има велику улогу у стварању применљивог знања за технолошки напредак и за развој заједничке културе основе за размену информација. Привреде се одликују различитим степеном "расподеле моћи" у својој способности преноса знања у оквиру и преко мреже научних истраживача и истраживачких институција. Расподела снага економије делимично зависи од подстицаја и постојања институција, као што су оне високог образовања, за дистрибуцију знања. Ефективна дистрибуција знања, међутим, такође зависи од инвестиција у способности за проналажење и прилагођавање знања за употребу, а у развоју јединица премошћавања или центрима. Тако да постоје избори да се између улагања у производњу или могућности за ширење и коришћење научних сазнања.

4. Шта утиче на економију знања?
 

Постоји пуно фактора који утичу на развој економије знања, а то такође утиче и на промену правила у пословању. Неки од тих фактора су:

• Глобализација - тржишта су међународна, а производи су доступни широм света
• Информациона технологија, и то на следеће начине:
• компјутеске мреже, или "глобална села"
• нови медији - они повећавају производњу и дистрибуцију знања, што резултује колективном интелигенцијом. Данас је много једноставније и лакше приступити широкој бази знања и литературе
• густина знања - ефикасна производња се ослања на информације и know how. Подаци показују да у свету 70% радника су умни радници и да више користе свој ум, него физичку снагу.

• Институционалне промене на тржишту рада и промене у понашању фирми. Нова радна места високе перформансе и флексибилност предузећа траже од радника квалитете као што су иницијатива, креативност, решавање проблема и отвореност за рпомене и др.

Као резултат свега овога данас имамо електронску трговину која нам омогућава да робу можемо развити, продати, а у многим случајевима чак и испоручити у електронској форми.

5. Карактеристике економије знања

Економија знања се битно разликује од традиционалне економије и то:

• Економија знања се не базира на оскудици ресурса, већ на обиљу. За разлику од већине ресурса чије се залихе смањују приликом коришћења, информација и знање се могу делити и користити без ограничења, и заправо долази до његовог обогаћивања, а не осиромашивања.
• Ефекат локације је или:
• смањен, у неким економским активностима: када се користе одговарајућа технологија и методе, виртуелна тржишта и виртуелне организације које нуде користи брзине, агилности и активности се могу реализовати глобално и целодневно.
• или, напротив, као подршка за неке друге активности, на другим пољима економије, тиме што ће креирати пословне кластере око центра знања, као што су универзитети и истраживачки центри. Ипак, кластери су већ постојали и у временима пре економије знања.

• Закони, баријере, таксе и начини да се измери се тешко могу применити једино на националној основи. Знање и информације "цуре" тамо где је тражња за њима највећа и баријере најниже. Зато данас постоји проблем одлива мозгова.
• Знање побољшава производе и услуге и може да утиче значајно на формирање премија над ценама упоредних производа са ниским уграђеним знањем или знањем интензитета.
• Цена и вредност зависи највише од концепта, тј. тачке гледишта учесника у размени. На пример нека иста информација или знање могу да имају различиту цену за различите људе, или чак и за исту особу али у разлитим временима.
• Знање када је затворено у систему или процесу има битно већу вредност  него када је "на слободи".
• Људски капитал - компетенце - су кључне компоненте вредности у компанијама базираним на знању, али ипак пар компанија своје нивое компетенције објављује у годишњим извештајима. Данас се често смањење организације види као позитивна мера за смањење трошкова.
• Комуникација се све више види као основни ток знања. Социјалне структуре, културни контексти и други фактори утичу на друштвене односе и стога су од основне важности за економију знања.

Ове карактеристике захтевају инструменте и мере које треба да примене носиоци макоекономске политике, од стране менаџера и умних радника.

Економија знања има вишеструке облике у којима се може појавити, али постоје предвиђања да ће нову економију продужити радикално, стварањем образца у којем ће чак и идеје бити препознате и идентификоване као роба. То свакако није најбоље време да се доносе исхитрена решења о овој тврдњи, али с обзиром на природу знања, додато на чињеницу дубоког продора ове нове форме економије, постоји сигурно јасан пут напред за овај појам, иако подаци остају у домену спекулације, као до сада.

6. Дилеме у даљем развоју образовања

као основног фактора економије знања
 

Као што је у претходном делу наведено, знање је кључна ствар за даљи напредк и развој привреде и друштва. Данас видимо да знање има директан, а не индиректан утицај на остварење задовољавајуће стопе раста привреде. Знање је такође и један од кључних ресурса за процес производње и обављања друштвене репродукције. Самим тим знање је ресурс у процесу производње, а највећи произвођачи знања су високобразовне установе као што су факултети и истраживачке установе. Данас смо сведоци сталне промене у систему образовања. Данас је актуелна болоња која треба да помогне студентима да лакше савладају свје градиво и да буду спремнији да своје знање са факултета брзо примене у пракси. Нажалост реформе система не иду тако лако и једноставно. То није само проблем код нас већ и у свим земљама које покушавају да уведу болоњу.
 

У високом образовању постоје разилажења која су приметна и то по следећим ставкама:

• Знање за све или "најбоље могуће" знање
• Применљиво знање или фундаментално знање
• Јединственост или специјализација - чиме се отвара расправа о улози универзитета као јединствене организацијске структуре и организационе културе у односу на више или мање институционализована подручја специјализације и професионализације појединих (академских) дисциплина.

Наведене супротности поступно утичу на (ре)дефинисање положаја специфичних образовних институција, пре свих државних универзитета. Појам виского образовања добија нову друштвену димензију коју такође дефинишу политике образовања, циљеви оснивача и очекивања јавности.

 

Заправо из овога видимо да се тражи да се образовне установе прилагоде савременим потребама друштва и привредног система. Важна карика у свему овоме јесте такође политика обрзовања, али и науке коју одређена држава води. У Србији се у 2010. години издвајало око 0,3% буџета за потребе науке и научних пројеката, што је заиста исувише мала количина средстава уколико се жели успешно кренути ка примени концепта економије базиране на знању. Постоје бројни показатељи који говоре у прилог да смо земља са највећом стопом одлива мозгова, што је јако лоше по економију земље. У тим ситуацијама постоје двоструки трошкови. Први су трошкови за основно, средње и високо образовање особа које се одлуче да свој таленат усмере ка истраживању и постану предузетници када је реч о знању. Нажалост због недостатка стимуланаса да особе остану у земљи, оне крећу трбухом за крухом у свет где су бољи услови да се баве истраживањима. Ту наступају други трошкови, тј. трошкови када за њихове патенте, производе, било физичке или умне, држава поново мора да плати. Иначе земља у коју је та особа отишла је остварила без икаквог улагања чисту добит јер је међу своје редове добила "фабрику" знања.

 

Зато треба радити на адекватнијем усмеравању средстава из буџета државе у развоју науке и истраживачких делатности које могу да помогну привреди да се опорави и покрене своју споствену производњу. Затим треба спречити одлив мозгова и усмерити активности задржавању и враћању стручњака из иностранства у научне воде наше земље. Треће, треба извршити реформу образовног система како би се на што адекватнији начин добили будући висококвалификовани рандици (умни радници) који ће своје знање искористити на што бољи начин, али и створити нова знања. На видео снимку можете погледати занимљиво предаваље сер Кен Робинсона о промени образовања и реформамам које треба извршити.

На крају можемо само закључити да наука игра значајну улогу у развоју сваке земље и што пре то схватимо, то ће пре и привреда моћи да се опорави.

Овај текст је првобитно објављен на сајту Свет науке.